1 – Свеска за Ану Магдалену Бах (Notenbüchlein für Anna Magdalena Bach / Notebook for Anna Magdalena Bach)
(Од касног почетника до раног средњег нивоа)
Свеска за Ану Магдалену Бах један је од најприступачнијих увода у клавирску музику Јохана Себастијана Баха. Њене кратке и разноврсне композиције углавном су приступачне, а истовремено уводе важне вештине барокног стила. За ученике који су научили основне лествице, акорде, артикулацију и координацију обе руке, одабране композиције пружају природно прво искуство са Баховим стилом.
Назив се обично односи на другу свеску, састављену 1725. године за Бахову другу супругу, Ану Магдалену Бах. Ранија свеска потиче из 1722. године. Збирка из 1725. садржи клавирске и вокалне композиције, а нису све написане од стране Јохана Себастијана Баха; неке су дела других композитора или им је ауторство неизвесно. Ипак, њени познати менуети и друге композиције постали су стандардни уводни репертоар.
Највећа привлачност свеске јесте њена једноставност без површности. Кратак менует или полонеза могу изгледати лако, али добро извођење захтева пажљиву пажњу на ритам, фразирање, артикулацију, равнотежу и музички карактер. Те вештине касније постају неопходне у Двогласним инвенцијама, Синфонијама, свитама и Добро темперованом клавиру.
Плесови такође уводе у барокни стил путем ритма и артикулације, а не романтичарске динамике и употребе педала. Менуети, полонезе, маршеви и гавоте подстичу ученике да осете основни пулс и разликују различите карактере.
Наставници могу бирати композиције према потребама ученика, уместо да следе утврђен редослед. Једна композиција може развијати артикулацију, друга уравнотежено вођење гласова, а трећа орнаментику или плесни ритам. Ученици треба да науче да производе јасан и контролисан звук без великог ослањања на десну, односно сустејн педалу, пажљиво слушајући сваку мелодијску линију.
Свеска пружа постепен прелаз ка садржајнијем Баховом репертоару. После одабраних композиција, ученици могу природно прећи на Мале прелудијуме и Двогласне инвенције, а касније на Синфоније, Француске свите и Добро темперовани клавир.
Свеску за Ану Магдалену Бах зато не треба посматрати само као збирку лаких дечјих композиција. Она је врата ка Баховом музичком језику, која учи чистој артикулацији, стабилном ритму, независности руку, фразирању и пажљивом слушању, истовремено нудећи привлачан репертоар сам по себи.
2 – Мали прелудијуми BWV 924–943 (Kleine Präludien / Little Preludes)
(Рани средњи ниво)
Мали прелудијуми BWV 924–943 спадају међу најкорисније композиције за пијанисте који прелазе од почетничког репертоара ка захтевнијој Баховој клавирској музици. Они су кратки и концентрисани, омогућавајући ученицима да развијају ритам, артикулацију, фразирање, координацију и музичко разумевање без непосредног суочавања са захтевима Двогласних инвенција или Добро темперованог клавира.
Ова ознака обухвата неколико сродних група, а не једну збирку коју је Бах саставио управо у овом облику: BWV 924–932, BWV 933–938 и BWV 939–943. Савремена издања их често комбинују у наставне сврхе, а појединачне композиције знатно се разликују по тежини.
За ученике, Мали прелудијуми представљају одличан увод у Бахов клавирски језик. Ученици уче да одржавају стабилан пулс, обликују фразе, контролишу артикулацију и развијају независност руку. Пошто су композиције кратке, музичке идеје могу се детаљно проучавати без осећаја преоптерећености.
Артикулација је нарочито важна. Ученици треба да избегавају аутоматско свирање Баха у непрекидном романтичарском легату уз обилну употребу педала. Јасно трајање тонова, лагана артикулација, ритмичка прецизност и пажљива равнотежа омогућавају да музички карактер природније дође до изражаја. Ове навике непосредно припремају ученика за контрапунктске захтеве Двогласних инвенција.
Композиције су такође драгоцене за проучавање музичке структуре. Наставници могу указати на поновљене фигуре, секвенце, каденце, имитативне одсеке и хармонске промене. Таква запажања помажу ученицима да превазиђу само читање нота и почну да разумеју како Бах организује музичке идеје.
Композиције не морају бити проучаване по нумеричком редоследу. BWV бројеви су каталошки бројеви, а не степеновани наставни редослед. Неке композиције су погодне релативно рано, док друге захтевају већу контролу и независност. Наставници стога могу бирати појединачне прелудијуме према способностима ученика и одређеној вештини која се развија.
Постоји и извесна историјска неизвесност у погледу атрибуције и преноса читаве групе. Нарочито рани извори за BWV 939–943 не пружају подједнако поуздане доказе о ауторству. Ипак, ове композиције и даље представљају утврђен и користан наставни репертоар.
Мали прелудијуми заузимају важно место између уводног Баховог репертоара и Двогласних инвенција. Они чине Баха приступачним, а да га не поједностављују, учећи ученике да добро свирање зависи од пажљивог слушања, јасног ритма, контролисане артикулације и разумевања музичке структуре.
3 – Двогласне инвенције BWV 772–786 (Zweistimmige Inventionen / Two-Part Inventions)
(Средњи ниво)
Двогласне инвенције BWV 772–786 Ј. С. Баха спадају међу најважнија дела за пијанисту у развоју. Петнаест композиција је сажето и технички приступачно за многе ученике средњег нивоа, али истовремено уводе степен музичке независности који пијанисту припрема за велики део Баховог напредног клавирског репертоара.
Свака инвенција развија кратку музичку идеју која се уводи, имитира, преображава и преноси између две руке. Ниједна рука нема само функцију пратње. Обе садрже важан музички материјал, а ученик мора да научи да два гласа учини независним, а да они ипак чине једну повезану музичку целину.
То је највећа образовна вредност збирке. Ученици навикнути на текстуру мелодије и пратње морају научити да истовремено слушају два гласа, препознају важне мотиве и спрече једну руку да аутоматски доминира другом. То је основни увод у полифоно свирање и припрема пут ка Синфонијама, Француским свитама и Добро темперованом клавиру.
Артикулација и ритмичка прецизност подједнако су важне. Јасна контрола трајања тонова помаже да гласови остану раздвојени, док стабилан пулс омогућава слушаоцу да прати размену музичких идеја. Ученици треба да науче да јасноћу стварају пре свега додиром, артикулацијом, ритмом и равнотежом, а не претераном употребом педала.
Наставници могу користити сваку инвенцију за проучавање контрапункта, фразирања, артикулације, прстореда, ритма, равнотеже и музичке форме. Ученици могу препознати почетни мотив, пратити његове појаве и посматрати како прелази из једног гласа у други. Вежбање сваког гласа посебно може бити корисно, али крајњи циљ је истовремено чути оба дела као јединствен музички разговор.
Инвенције не треба третирати само као техничке вежбе. Свака има свој карактер, ритмичку енергију и изражајну личност. Неке су живахне и разигране, док су друге грациозне, лирске, озбиљне или замишљене. Ученик их зато треба учити као музику, а не као демонстрацију независности прстију.
Петнаест композиција није потпуно уједначено по тежини. Неке су приступачне композиције средњег нивоа, док се друге приближавају захтевима вишег средњег нивоа. Наставници могу бирати појединачне инвенције према способностима ученика, уместо да BWV бројеве прате као строг напредни редослед.
Бахов аутограф из 1723. описује ове композиције као материјал за учење јасног двогласног свирања и напредовање ка већем мајсторству композиције и свирања на клавијатури. Њихова образовна сврха и данас је јасна: оне уче ученика не само како да свира Баха, већ и како да слуша.
Двогласне инвенције су стога једна од централних прекретница у учењу клавира. Оне развијају контрапунктско размишљање, независност руку, артикулацију, ритам, фразирање и музичку свест, истовремено припремајући ученика за трогласне Синфоније и сложенији полифони репертоар.
4 – Четири дуета BWV 802–805 (Vier Duette / Four Duets)
(Средњи ниво)
Четири дуета, BWV 802–805, Ј. С. Баха представљају малу, али вредну групу клавирских композиција које нуде зрелији увод у двогласни контрапункт. Они су део трећег тома Clavier-Übung и нарочито су корисни за ученике који су већ започели изучавање Двогласних инвенција.
Сваки дует садржи две независне музичке линије. Ниједна рука не може једноставно остати у позадини; гласови имитирају, одговарају један другом и заједно развијају музичке идеје. Зато је збирка корисна за ученике који прелазе од свирања мелодије са пратњом ка истински полифоном извођењу.
Централни изазов је независност руку. Ученици морају истовремено чути оба гласа и правилно обликовати сваки од њих. Вођење гласова је нарочито важно, јер десна рука не треба аутоматски да буде гласнија. Музичка важност може прелазити са једног гласа на други, па пијаниста мора да истакне одређену идеју где год се она појави.
Композиције су такође одличне за артикулацију и ритам. Јасно трајање тонова помаже да се гласови разликују, док стабилан пулс омогућава да контрастни ритмички обрасци остану кохерентни. Ученици могу вежбати сваки глас посебно пре него што их споје, а затим постепено научити да оба чују као један музички разговор.
За наставнике, Четири дуета пружају сажет материјал за развијање независности руку, равнотеже, артикулације, прстореда, ритмичке контроле, фразирања и хармонске свести. Они такође нуде могућности за уочавање имитације, секвенци, мелодијског развоја и хармонског кретања у приступачном обиму.
Четири дуета не треба мешати са педагошким Двогласним инвенцијама. Иако обе групе користе два гласа, дуети припадају зрелијем Clavier-Übung и могу се посматрати као даље истраживање двогласног писања. Зато су нарочито погодни након што ученици стекну извесно искуство са Инвенцијама.
Најбоље их је сврстати у репертоар од Средњег до Вишег средњег нивоа. Њихова тежина лежи мање у брзини или виртуозности него у слушању, балансирању и координацији два независна гласа. Они представљају одличан мост ка Синфонијама, фугама и другим зрелим контрапунктским делима.
5 – Трогласне инвенције / Синфоније BWV 787–801 (Sinfonien / Three-Part Inventions / Sinfonias)
(Средњи до виши средњи ниво)
Трогласне инвенције, познате као Синфоније, BWV 787–801, представљају велику прекретницу у развоју музичких и техничких способности пијанисте. Оне настављају пут започет Двогласним инвенцијама, али повећавају изазов захтевајући од извођача да координише и слуша три независна гласа.
Петнаест Синфонија укључено је са Двогласним инвенцијама у Бахову педагошку збирку из 1723. године. Бах је намеравао да њима подучи јасном свирању у два и три гласа и развије даље мајсторство у композицији и клавирском свирању. Ипак, оне су далеко више од вежби: свака је пажљиво изграђена музичка композиција.
Централни изазов је независност трију гласова. Средњи глас лако може нестати испод горњег и доњег, па ученици морају научити да слушају све три линије. Понекад једна рука мора свирати два гласа, док друга свира трећи, што захтева прецизан прсторед, координацију и осетљив додир.
То чини Синфоније одличним курсом полифоног слушања и вођења гласова. Важна музичка идеја може се појавити у било ком гласу, па ученици морају научити да стварају променљиву хијерархију уместо да једноставно чине десну руку гласнијом. Те вештине су основне за Бахове фуге и полифону музику уопште.
Артикулација и ритам остају од суштинског значаја. Различити гласови могу се кретати различитим брзинама, док мотиви улазе у различитим тренуцима. Стабилан пулс и јасна артикулација омогућавају да појединачне линије остану различите. Ученици треба да избегавају претерану употребу педала и развијају способност повезивања и одвајања тонова првенствено прстима.
Синфоније такође пружају одличан материјал за проучавање музичке архитектуре. Ученици могу препознати теме, имитативне уласке, секвенце, епизоде, каденце и хармонско кретање. Таква анализа помаже и памћењу и интерпретацији, јер открива како мала музичка идеја ствара целу композицију.
Наставници могу користити композиције дијагностички, као и музички. Проблеми са нестајањем средњег гласа могу указивати на потребу за радом на равнотежи и контроли прстију; нестабилне линије могу захтевати вежбање појединачних гласова; механичка извођења могу тражити већу пажњу према фразирању, хармонији и артикулацији.
Петнаест композиција разликује се по тежини, па их не треба нужно изучавати нумеричким редоследом. Неке одговарају снажним ученицима средњег нивоа, док друге захтевају већу контролу вођења гласова, координације, орнаментике и темпа. Музички карактери такође се значајно разликују, од енергичних и плесних до лирских, озбиљних и интроспективних.
У прогресивном Баховом курикулуму, Синфоније природно следе после Двогласних инвенција. Оне се могу преклапати са лакшим ставовима из Француских свита и касније водити ка одабраним прелудијумима и фугама из Добро темперованог клавира.
Трогласне инвенције / Синфоније одговарају репертоару Средњег до Вишег средњег нивоа. Њихова централна лекција је да већа независност не значи раздвајање: три гласа морају задржати сопствени идентитет док истовремено граде једну кохерентну музичку структуру.
6 – Француске свите BWV 812–817 (Französische Suiten / French Suites)
(Средњи до виши средњи ниво)
Француске свите BWV 812–817 Ј. С. Баха спадају међу најважније збирке за пијанисте који напредују после Инвенција и Синфонија. Оне спајају елегантне плесне ставове са карактеристичним Баховим мелодијским, хармонским и контрапунктским писањем, пружајући ученицима прилику да развијају музичку зрелост кроз већа и разноврснија дела.
Шест свита настало је током Бахових година у Кетену и Лајпцигу, иако су тачни датуми неизвесни. Назив „Француске“ разликује их од Енглеских свита, али не значи да оне једноставно имитирају француску музику. Чини се да је назив додељен касније, а не од стране самог Баха.
Свака свита је усредсређена на Allemande, Courante, Sarabande и Gigue, са додатним плесовима као што су Menuets, Gavottes, Bourrées и Anglaises. Сваки став има сопствени ритмички карактер, што свите чини одличним уводом у барокни плесни стил.
Ученици уче да ови плесови нису само историјске форме. Бах њихове ритмове и гестове претвара у софистициране музичке структуре. Allemande развија текуће фразирање; Courante захтева ритмичку контролу и координацију; Sarabande учи изражајној уздржаности и дугим фразама; а бржи плесови захтевају јасноћу и ритмичку енергију.
Свите такође комбинују хомофоне и контрапунктске текстуре. Ученици који су проучавали Инвенције и Синфоније могу применити своје вештине слушања и вођења гласова у ширем музичком контексту.
Орнаментика је још једно важно подручје изучавања. Трилери, морденти, апођатуре и други украси део су изражајног језика барокне музике. Ученици треба да науче да их изводе природно и ритмички, уместо да их третирају као чисто декоративне додатке.
За наставнике, Француске свите представљају богат наставни ресурс. Различити ставови могу се користити за рад на ритму, фразирању, вођењу гласова, артикулацији, орнаментици, координацији и музичкој форми. Многи ставови користе бинарну форму са поновљеним деловима, што ученицима даје прилику да разумеју тоналну структуру, модулацију и развој мотива.
Ученици такође треба да науче да поновљеним деловима приступају са маштом. Суптилне разлике у артикулацији, орнаментици или фразирању могу поновљеном одсеку дати обновљен карактер без промене његове основне структуре.
Темпо и педал захтевају пажњу. Плес не треба једноставно свирати што је брже могуће, а темпо мора омогућити да његов ритам, артикулација и карактер остану јасни. Педал углавном треба користити умерено, како би гласови, украси и хармонске промене остали раздвојени.
Шест свита знатно се разликују по тежини, па их не треба проучавати нумеричким редоследом. Појединачни ставови крећу се од приступачних композиција средњег нивоа до захтевног вишег средњег репертоара. Одабрани ставови могу пружити приступачно прво искуство припреме значајног дела у више ставова.
За одрасле ученике, свите нуде озбиљан и награђујући репертоар, без тога да увек захтевају виртуозну технику. За млађе ученике, одабрани ставови уводе веће музичке структуре, историјске плесне стилове и напреднији израз.
У прогресивном Баховом курикулуму, Француске свите природно долазе после Двогласних инвенција и Синфонија. Могу се изучавати уз одабране композиције из Добро темперованог клавира и касније припремити пијанисту за Енглеске свите, Партите и друга зрела клавирска дела.
Француске свите су зато важна етапа Средњег до Вишег средњег нивоа. Оне уче ученике да комбинују ритам, плесни карактер, артикулацију, хармонију, орнаментику и структуру фразе, истовремено развијајући концентрацију потребну за већа дела.
7 – Добро темперовани клавир, Књига I (Das Wohltemperierte Klavier, Teil I / The Well-Tempered Clavier, Book I)
(Касни средњи до напредни ниво)
Добро темперовани клавир, Књига I, BWV 846–869, Ј. С. Баха једна је од најважнијих збирки у клавирској музици. Њених 24 пара прелудијума и фуга обухватају све дурске и молске тоналитете, спајајући музичку машту, контрапунктску технику, хармонско истраживање и клавирску уметност. За ученике клавира, она представља велики корак ка напредној музикалности.
Бах је Књигу I саставио и углавном довршио 1722. године. Насловна страна представља збирку као материјал за музичку омладину жељну учења и за оне који су већ искусни у студирању. Тако Добро темперовани клавир није био само концертна збирка, већ и свеобухватна демонстрација свирања на клавијатури, контрапункта, хармоније и композиције.
Сваком тоналитету припада Прелудијум праћен Фугом. Прелудијуми се веома разликују по карактеру и текстури, док фуге развијају музичку тему кроз више независних гласова. Тај контраст даје збирци изузетну разноврсност.
Прелудијуми упознају ученике са многим облицима клавирског писања, од релативно једноставних текстура до брзих пасажа, арпеђа, акорда и сложених фигура. Фуге представљају захтевнији изазов, јер од пијанисте траже да истовремено чује више линија и разуме њихове међусобне односе.
Ова дела непосредно настављају вештине развијене у Двогласним инвенцијама и Синфонијама. У фугама, међутим, контрапункт може постати знатно сложенији, са софистициранијим темама, хармонским развојем и вођењем гласова.
Вођење гласова један је од централних изазова. Важна музичка идеја може се појавити у било којој руци или у унутрашњем гласу, па ученици морају научити да стварају флексибилну хијерархију, уместо да једноставно дају предност десној руци. Јасна прстна артикулација и пажљиво контролисано трајање тонова углавном су важнији од непрекидног романтичарског легата или тешког педала.
Ритмичка стабилност подједнако је важна. Сигуран унутрашњи пулс омогућава гласовима да се крећу независно, а да се не наруши већа структура. Збирка такође пружа изузетан увод у хармонију, јер систематско кретање кроз тоналитете излаже ученике широком распону хармонских односа и боја.
За наставнике, прелудијуми и фуге повезују свирање клавира са музичком теоријом. Ученици могу препознавати теме, контратематски материјал, секвенце, каденце, модулације, епизоде и уласке теме. Анализа је најкориснија када помаже ученику да чује и обликује музику, уместо да постане изолована академска вежба.
Фуге су нарочито делотворне за подучавање праћења музичког аргумента. Проналажење сваког уласка теме у партитури и слушање током вежбања може ојачати и меморију и интерпретацију. Сваки глас треба да остане жив, а не да постане пасивна позадина.
Прелудијуми пружају комплементарну лекцију о стилској флексибилности. Један може захтевати текући легато, други јасну артикулацију, трећи равнотежу акорда, а четврти веома контролисан ритам. Збирка стога обесхрабрује једну јединствену, круту представу о „свирању Баха“.
24 пара нису распоређена једноставним редоследом тежине. Редослед тоналитета је систематичан, али техничка тежина не расте прогресивно од Це-дура до ха-мола. Појединачна дела зато треба бирати према способностима ученика, а не нужно учити узастопно.
Одабрани прелудијуми понекад се могу приступити пре него што је ученик спреман за захтевније фуге. Друга дела могу бити одабрана за развој специфичних вештина као што су вођење гласова, артикулација, орнаментика, хармонска свест или разумевање форме.
Збирка припрема ученике за велики део Баховог зрелог клавирског репертоара, укључујући Енглеске свите, Партите, Француску увертиру, Италијански концерт, Хроматску фантазију и фугу и Голдберг варијације. Њен утицај на касније композиторе и пијанисте такође је огроман.
За ученике, њена највећа вредност лежи у начину на који их учи да истовремено чују мелодију, хармонију, ритам, контрапункт, артикулацију и форму. За наставнике, она пружа дугорочни курс напредне музикалности, а не само збирку тешких испитних композиција.
Добро темперовани клавир, Књига I оправдано се сврстава у касни средњи до напредни репертоар као целина, иако се појединачни прелудијуми и фуге веома разликују по тежини. Пажљиво проучавана, она означава одлучујући прелаз од средњег нивоа Баховог свирања ка напредном клавирском репертоару.
8 – Токате BWV 910–916 (Toccaten / Toccatas)
(Касни средњи до напредни ниво)
Седам клавирских Токата Ј. С. Баха, BWV 910–916, заузимају посебно место у његовом клавирском репертоару. Оне комбинују бриљантне пасаже, изражајне споре одсеке, имитативни контрапункт, фуге и драматичне промене карактера. За пијанисте, оне представљају прелаз од систематичнијих форми Инвенција, Синфонија и Добро темперованог клавира ка слободнијем и виртуознијем клавирском писању.
Реч toccata потиче од италијанског toccare, „додирнути“, и традиционално упућује на бриљантно, импровизаторско клавирско писање. Бахове токате ову идеју развијају даље комбинујући контрастне одсеке у веома индивидуалним структурама. Дело се може нагло преместити из слободног пасажа у спор изражајни одсек, а затим у фугу.
Ова слобода чини Токате другачијим од великог дела репертоара који су ученици до тада упознали. Пијаниста мора препознати брзе промене карактера док истовремено одржава целокупан осећај структуре. Бриљантан пасаж, лирски одсек или фуга треба да имају сопствени музички идентитет, а да цело дело ипак не звучи фрагментарно.
Технички, дела захтевају знатно већу контролу од Бахових педагошких композиција. Појављују се лествице, арпеђа, разложени акорди, поновљени тонови, орнаменти, широки скокови, акордско писање и брзе фигурације. Изазов није само у свирању тешких нота, већ и у томе да оне звуче ритмички сигурно, јасно артикулисано и музички сврсисходно.
Координација је нарочито важна. Руке се могу брзо кретати између контрастних образаца или координисати више звучних слојева. Ефикасан прсторед, економично кретање и опуштеност су од суштинског значаја. Ученици треба да избегавају непотребну силу, нарочито у бриљантним пасажима.
Артикулација остаје темељна. Брзе фигурације лако постају замућене на савременом клавиру ако се свирају уз превише легата или педала. Ученици прво треба да развију јасноћу прстима, користећи сустејн педал селективно када је одговарајући за резонанцу или одређене звучне ефекте.
Комбинација слободног писања и строгог контрапункта чини Токате нарочито вредним за ученике који су већ проучавали инвенције и фуге. Пијаниста мора прећи од слободнијег, готово импровизаторског стила ка дисциплинованом контрапунктском свирању, а да не изгуби музичку кохерентност.
Спори одсеци могу бити нарочито откривајући. Дуги тонови, орнаменти, задржице и хармонске промене остављају мало простора за скривање иза брзине. Они уче ученике да изражајно свирање зависи од временског обликовања, резонанце, фразирања и пажљивог слушања исто колико и од техничке бриљантности.
Токате такође пружају одличан материјал за проучавање музичке архитектуре. Ученици могу препознати слободне секције, споре ставове, секвенце, епизоде и фуге и разумети како Бах ствара контраст путем хармоније, ритма, регистра, текстуре и карактера. Та структурна свест чини памћење сигурнијим и спречава да дуго дело постане низ неповезаних пасажа.
За наставнике, збирка је прилика за развој стилске флексибилности, реторичког фразирања, орнаментике, координације, артикулације и широког музичког размишљања. Наставник може прво помоћи ученику да разуме целокупну структуру пре почетка детаљног техничког рада.
Седам дела нису подједнако тешка, а BWV бројеве не треба третирати као педагошки редослед. Ученик може бити спреман за једну токату, а још неспреман за другу. Појединачни одсеци такође могу бити приступачни пре целог дела.
Токате могу бити посебно награђујуће за напредне одрасле ученике јер откривају слободнију и драматичнију страну Баховог клавирског писања. Оне такође пружају драгоцену припрему за захтевна дела као што су Енглеске свите, Партите, Француска увертира, Италијански концерт и Хроматска фантазија и фуга.
Једна од њихових највећих лекција јесте да слобода и дисциплина нису супротности. Бах може створити музику која звучи спонтано и импровизаторски, а да истовремено задржи изузетну хармонску и контрапунктску контролу. Пијаниста зато мора допустити изражајну слободу без жртвовања ритма, структуре или јасноће.
Токате BWV 910–916 најбоље је посматрати као репертоар касног средњег до напредног нивоа као групу, иако се појединачна дела и одсеци значајно разликују. Њима треба приступити након што је ученик развио поуздан ритам, артикулацију, независност руку и контролу над више музичких слојева. Стрпљиво проучаване, оне откривају Баха као композитора изузетне бриљантности, слободе, драме, интимности и изражајне дубине.
9 – Италијански концерт BWV 971 (Italienisches Konzert / Italian Concerto)
(Напредни ниво)
Италијански концерт у Фе-дуру, BWV 971, једно је од најпознатијих клавирских дела Ј. С. Баха и важна прекретница за напредне ученике клавира. Иако нема оркестра, Бах ствара утисак концерта на једном клавијатурном инструменту путем контрастних текстура, бриљантних пасажа, лирских мелодија и промена између солистичког и ансамблског писања.
Објављено 1735. године као део другог тома Clavier-Übung, дело одражава Бахово интересовање за италијански концертни стил повезан са композиторима као што је Вивалди. Састоји се од три става: брзог првог става у Фе-дуру, спорог Andante у де-молу и брзог Presto у Фе-дуру.
Први став изграђен је на контрасту између „solo“ и „tutti“. Бах ове оркестарске контрасте сугерише текстуром, регистром, артикулацијом, ритмом и динамичким карактером. На савременом клавиру пијаниста мора учинити те разлике чујним, уместо да сваки одсек свира на истом нивоу звука.
Почетни став је такође одлична студија ритмичке енергије и артикулације. Брзе лествице, разложени акорди, поновљени обрасци и скокови захтевају лагану, контролисану технику и сигуран пулс. Изазов није само у брзом свирању, већ у томе да пасажи звуче без напора и музички сврсисходно.
Ученици треба да препознају и материјал који се враћа и контрастне епизоде које ставу дају његову велику структуру. Разумевање ових односа чини и учење и памћење сигурнијим.
Andante пружа упечатљив контраст. Његов интимни, певачки карактер захтева пажљиву контролу мелодије, пратње, хармоније, временског обликовања и тона. Пошто се све одвија спорије, слабости у фразирању и равнотежи постају посебно видљиве. То је одлична студија кантабилног свирања и изражајне уздржаности.
Завршни Presto враћа се бриљантности почетка. Његово непрекидно кретање захтева знатну концентрацију, окретност, ритмичку прецизност и издржљивост. Брзина никада не сме постати главни циљ; артикулација и ритмички карактер морају остати јасни.
Бах је дело написао за чембало са два мануала, омогућавајући контрасте између различитих мануала. Савремени клавир има само једну клавијатуру, па пијаниста мора поново створити ове ефекте помоћу динамике, артикулације, вођења гласова, регистра и додира. Циљ није механички имитирати чембало, већ сачувати музичке контрасте које Бахово писање подразумева.
Педал треба користити селективно. Прстна артикулација и контрола појединачних гласова важније су од дуготрајне резонанце. Орнаментику такође треба природно уклопити у ритам и фразу, а не третирати је као издвојену декорацију.
За наставнике, Италијански концерт обједињује брзу технику, артикулацију, вођење гласова, ритмичку контролу, хармонију, структуру фразе, динамички контраст и планирање велике форме. Не треба га третирати само као виртуозну концертну тачку: његова централна изражајна идеја јесте контраст између бриљантности и интимности.
Делу се природно приступа после значајног искуства са Двогласним инвенцијама, Синфонијама, одабраним Француским свитама и прелудијумима и фугама из Добро темперованог клавира. Оно потом може припремити пијанисту за Енглеске свите, Партите, Француску увертиру и друга напредна клавирска дела.
Италијански концерт оправдано се сврстава у напредни репертоар. Његова највећа лекција јесте да један пијаниста може сугерисати читав ансамбл путем контраста, текстуре, артикулације и музичке маште.
10 – Добро темперовани клавир, Књига II (Das Wohltemperierte Klavier, Teil II / The Well-Tempered Clavier, Book II)
(Напредни ниво)
Добро темперовани клавир, Књига II, BWV 870–893, једно је од великих достигнућа клавирске музике и природни наставак Књиге I. Садржи 24 пара прелудијума и фуга у свим дурским и молским тоналитетима, али њена музика често делује шире, разноврсније и зрелије.
Књига II је састављена много касније од Књиге I, а Бах ју је довршио током 1740-их. Збирка одражава његово изузетно искуство као композитора и клавиристе и садржи широк спектар контрапунктских техника, хармонских идеја, текстура и изражајних карактера.
Сваки пар састоји се од Прелудијума и Фуге. Прелудијуми се крећу од лирских и медитативних дела до веома структурисаног или виртуозног писања. Фуге захтевају још већу контролу више независних гласова, улаза теме, унутрашњих деоница, басовских линија и хармонског кретања.
За ученике, главни изазов је полифона контрола. Пијаниста мора истовремено чути више гласова, а да текстура не постане нејасна. Тема се може појавити у било ком гласу, а њена истакнутост може се мењати током композиције. Због тога је префињено вођење гласова од суштинског значаја.
Вештине развијене у Двогласним инвенцијама и Синфонијама овде се подижу на много софистициранији ниво. Јасна артикулација, пажљиво трајање тонова, ритмичка стабилност и контролисана равнотежа су неопходни. Претерани романтичарски легато и педал могу замаглити контрапунктско писање, па контрола прстима треба да остане основа.
Збирка је такође изузетна студија хармоније. Систематско кретање кроз све тоналитете омогућава ученицима да доживе модулацију, хроматизам, задржице, секвенце и каденце као изражајне музичке снаге, а не само као теоријске појмове.
За наставнике, Књига II пружа богату везу између анализе и извођења. Ученици могу препознавати уласке теме, епизоде, хармонске оријентире и контрапунктске поступке, а затим то разумевање користити за обликовање музике и јачање памћења.
Артикулација мора остати флексибилна, а не механички уједначена. Неке композиције захтевају текуће линије, друге јасну артикулацију, контролу акорда, технику поновљених тонова или деликатно мелодијско свирање. Пијаниста мора прилагодити додир свакој појединачној композицији.
Савремени клавир пружа изражајне предности, али такође може учинити текстуру превише густом. Пажљиво вођење гласова, умерена употреба педала и јасно отпуштање тонова помажу да се очува независност гласова.
Књигу II не треба учити строго по BWV редоследу. Каталошки редослед није наставна прогресија, а појединачни парови се веома разликују по тежини. Одабрани прелудијуми могу бити приступачни пре него што је ученик спреман за одговарајуће фуге. Ученик зато може радити на појединачним паровима према својим тренутним способностима.
Памћење такође постаје сложеније на овом нивоу. Визуелна, физичка, хармонска, структурна и слушна меморија треба да се међусобно подржавају. Разумевање теме и формалне структуре посебно је драгоцено у фугама, где само мишићно памћење може бити непоуздано.
Књига II припрема пијанисту за Енглеске свите, Партите, Француску увертиру, Голдберг варијације и Уметност фуге. Она је такође дугорочни пројекат којем се пијаниста може стално враћати како се његово разумевање развија.
За ученике клавира, њена највећа лекција јесте способност да истовремено чују мелодију, хармонију, ритам, контрапункт, артикулацију и форму. За наставнике, она је далеко више од скупа напредних испитних композиција: представља свеобухватан курс зреле музикалности.
Добро темперовани клавир, Књига II оправдано се сврстава у напредни репертоар као целина, иако се појединачни прелудијуми и фуге веома разликују по тежини. Најбоље јој је приступити после снажне основе у Баху и значајног искуства са Књигом I.
11 – Енглеске свите BWV 806–811 (Englische Suiten / English Suites)
(Напредни ниво)
Енглеске свите BWV 806–811 Ј. С. Баха спадају међу најобимнија дела његовог клавирског репертоара. Оне комбинују стилизоване плесове са захтевним контрапунктом, бриљантним пасажима, орнаментиком и великим музичким структурама. За пијанисте, оне представљају важан корак изван Француских свита и другог средњег Баховог репертоара.
Шест свита се традиционално називају Енглеске свите, иако нема чврстих доказа да их је Бах написао посебно за енглеског мецену или да је назив потекао од њега. Њихови тачни датуми такође су неизвесни. Свите одражавају Бахову синтезу више европских музичких традиција, а не уско енглески стил.
Шест дела су у А-дуру, а-молу, ге-молу, Фе-дуру, е-молу и де-молу. Свака почиње обимним Прелудијумом, после којег обично следе Allemande, Courante, Sarabande, додатни плесови и завршна Gigue.
Уводни Прелудијуми су посебно важни. У поређењу са Француским свитама, они су често дужи и технички захтевнији, са брзим фигурацијама, секвенцама, разложеним акордима, имитацијом и значајним контрапунктским писањем. Они захтевају од пијанисте да одржи музички концепт током много дужег временског распона.
Плесни ставови подучавају различитим облицима ритмичке и изражајне контроле. Allemande подстиче текуће фразирање; Courante захтева ритмичку живост; Sarabande захтева уздржаност и дугорочно фразирање; а Gigue захтева окретност, јасноћу и издржљивост.
Свите су такође одличне за развијање артикулације. Прекомерни романтични легато може учинити музику тешком и замаглити њен ритмички и контрапунктски карактер. Ученици треба да развијају флексибилну прстну артикулацију и избегавају јаку зависност од педала.
Орнаментика је још једно важно подручје. Трилери, морденти, обртаји и други украси део су музичког језика и треба да буду природно уклопљени у фразу. Разумевање њихове хармонске и ритмичке функције важније је од самог технички тачног извођења.
Свите пружају бројне прилике за развијање вођења гласова. Независни гласови могу се појавити унутар плесова, нарочито у прелудијумима и контрапунктским ставовима. Бас или унутрашњи глас понекад може бити важнији од горње линије, што захтева стално мењање равнотеже.
Оне такође нуде одличан материјал за проучавање хармоније и форме. Ученици могу испитивати каденце, модулације, секвенце, поновљене делове и тоналне односе. Разумевање структуре помаже и интерпретацији и памћењу.
Шест свита није распоређено једноставним редоследом тежине. BWV бројеви су каталошки бројеви, а не степеновани редослед, и појединачни став може бити знатно лакши или тежи од другог. Ученици зато могу изучавати одабране ставове без завршавања сваке свите нумеричким редоследом.
Уводни прелудијуми такође могу бити тежи од плесова који следе. Ученик може бити спреман за неколико ставова из свите, а још увек неспреман за њен Прелудијум, и нема ничег погрешног у томе да се ти ставови изучавају одвојено.
За наставнике, Енглеске свите су посебно вредне за повезивање технике са музичком интерпретацијом. Ученици уче да контролишу сложене текстуре, задрже ритмички карактер, управљају орнаментиком и одрже концентрацију кроз комплетно дело у више ставова.
Оне природно следе после Двогласних инвенција, Синфонија и одабраних Француских свита и могу се изучавати паралелно са Добро темперованим клавиром. Такође пружају важну припрему за Партите.
Енглеске свите оправдано се сврставају у напредни репертоар као збирка, иако се појединачни ставови крећу од Вишег средњег до Веома напредног нивоа. Њихова централна лекција јесте да техничка контрола мора служити ритму, структури, плесном карактеру и музичком изразу.
12 – Партите BWV 825–830 (Partiten / Partitas)
(Од напредног до веома напредног нивоа)
Шест клавирских Партита, BWV 825–830, Ј. С. Баха спадају међу највећа достигнућа барокне клавирске свите. Оне комбинују плесне ставове, сложени контрапункт, изражајне мелодије, бриљантне пасаже, орнаментику и изузетну разноврсност. За ученике клавира, оне представљају велики корак изван Француских свита и Енглеских свита.
Шест Партита је у бе-бемол дуру, це-молу, а-молу, де-дуру, ге-дуру и е-молу. Објављене су појединачно између 1726. и 1730. године, а сакупљене 1731. као први том Баховог Clavier-Übung. Њихови уводни ставови су необично разноврсни и укључују Praeludium, Sinfonia, Fantasia, Ouverture и Toccata.
Ова разноврсност једна је од највећих привлачности збирке. Свака Партита захтева другачију комбинацију ритма, текстуре, контрапункта, орнаментике и израза. Пијаниста не може да се ослони на једну формулу за свих шест дела.
У средишту су познати барокни плесови као што су Allemande, Courante, Sarabande, Gavotte, Bourrée и Gigue. Бах ове плесове претвара у софистицирану концертну музику, чувајући њихов ритмички идентитет и истовремено знатно проширујући њихове музичке могућности.
Allemandes захтевају текуће фразирање и ритмичку стабилност; Courantes захтевају живо, али контролисано кретање; Sarabandes захтевају изузетну изражајну уздржаност; а Gigues проверавају окретност, јасноћу, ритмичку живост и издржљивост.
Партите су нарочито драгоцене за развој вођења гласова. Важне музичке идеје могу се појавити у унутрашњим гласовима или басу, а њихова релативна важност може се мењати од фразе до фразе. Ученици зато морају научити да контролишу више музичких слојева и стварају убедљиву хијерархију.
Артикулација је подједнако важна. Превише легата и педала може замутити текстуре, док претерано одвојено свирање може исцепкати музичку линију. Пијаниста треба да поседује флексибилан распон додира који одражава карактер сваког става.
Орнаментику такође треба третирати као део музичког језика. Трилери, морденти, обртаји и сродне фигуре треба да буду изведени природно и ритмички, уз пажњу према њиховој хармонској и мелодијској функцији.
За наставнике, Партите обједињују готово све главне аспекте напредног изучавања Баха. Различити ставови могу се користити за развијање артикулације, орнаментике, контрапункта, вођења гласова, брзих пасажа, хармоније и дугорочног фразирања. Оне су такође одличне за подучавање велике форме, јер пијаниста мора разумети однос између више контрастних ставова.
Поновљени делови захтевају музичку машту. Када је структура сигурна, разлике у артикулацији, фразирању, орнаментици или акценту могу поновљеном материјалу дати нови карактер, а да не постану произвољне.
Шест Партита не представља строгу наставну прогресију. Појединачни ставови веома се разликују по тежини, па ученик може бити спреман за један став, а још неспреман за други. Наставници зато могу одабрати појединачне Allemandes, Sarabandes или друге ставове пре него што приступе целој Партити.
Технички захтеви укључују брзе пасаже, скокове, сложене орнаменте, акордске текстуре и истовремене гласове. Ефикасан прсторед и економично кретање су неопходни; претерана сила ретко је ефикасна.
Комплетна Партита такође захтева значајну концентрацију. Пијаниста мора одржати пажњу кроз више контрастних ставова и сачувати стилску кохерентност кроз цело дело. То збирку чини драгоценом припремом за концертно извођење.
За одрасле ученике, Партите могу постати награђујући дугорочни пројекти, јер њихова музичка дубина расте са поновљеним проучавањем. За млађе напредне ученике, одабрани ставови пружају важан увод у велики Бахов концертни репертоар.
У прогресивном Баховом курикулуму, Партите природно следе након значајног искуства са Француским свитама, Енглеским свитама, Синфонијама и одабраним делима из Добро темперованог клавира. Могу се такође изучавати уз Италијански концерт и друга напредна дела.
Партите се генерално сматрају најзахтевнијим од три велика Бахова циклуса клавирских свита. То не значи да је сваки став тежи од сваког става у Француским или Енглеским свитама, али целокупна збирка поставља веће захтеве пред пијанисту.
Оне се оправдано сврставају у репертоар од напредног до веома напредног нивоа. Њихова централна лекција јесте да техничка виртуозност увек мора служити музичком карактеру, структури, ритму, контрапункту и изразу.
13 – Француска увертира BWV 831 (Französische Ouvertüre / French Overture)
(Веома напредни ниво)
Француска увертира, BWV 831, Ј. С. Баха једно је од његових најмонументалнијих и најсофистициранијих клавирских дела. Она комбинује грандиозност француског стила увертире са сложеним контрапунктом, разрађеном орнаментиком, богатом хармонијом и захтевним клавирским писањем. Представља велики корак изван Француских свита, Енглеских свита и Партита.
Објављена 1735. године као део другог тома Clavier-Übung, заједно са Италијанским концертом, композиција намерно поставља француски и италијански музички стил један поред другог. Објављена верзија је у ха-молу, иако је сачувана и верзија у це-молу.
Почетак следи карактеристичан образац француске увертире: спор, свечан одсек са тачкастим ритмовима и обилном орнаментиком, праћен бржим контрапунктским писањем. Пијаниста мора почетку дати величанственост и реторичку тежину, а да га не учини укоченим или претешким.
Орнаментика је овде посебно важна. Трилери, морденти, обртаји, апођатуре и други украси део су музичког језика. Ученици треба да разумеју основну мелодијску структуру како би орнаменти остали природни и изражајни, а не ужурбани или механички уметнути.
Брзи одсек који следи захтева сасвим другачији приступ. Ритмичка енергија и контрапунктска јасноћа замењују церемонијални карактер увода. Пијаниста мора убедљиво променити додир и артикулацију, уз очување континуитета веће структуре.
Дело се затим наставља кроз контрастне плесове, укључујући Courante, Gavotte, Passepied, Sarabande, Bourrée и Gigue. Сваки захтева сопствени ритмички идентитет и изражајни карактер.
Sarabande је нарочито вредна за напредне ученике јер њен спори темпо открива сваки детаљ фразирања, хармоније, артикулације, орнаментике и тона. Пијаниста мора стварати интензитет путем хармонског усмерења, временског обликовања, равнотеже и контролисане резонанце, а не само повећањем јачине.
Завршна Gigue поставља контрастни технички изазов. Њена брзина и контрапунктска текстура захтевају окретност, ритмичку тачност, издржљивост и пажљиву контролу гласова. Јасноћа треба да има предност над самом брзином.
Дело је такође одлична студија велике форме. Ученици морају одржати музички концепт кроз проширени низ контрастних ставова. Проучавање тоналних односа, каденци, понављајућих гестова и промена текстуре може ојачати и меморију и интерпретацију.
Вођење гласова је свуда од суштинског значаја. Важна тема може се појавити у унутрашњој деоници или басу, а не у горњој линији. Пијаниста зато мора стално прилагођавати равнотежу, уместо да аутоматски дозвољава да горњи глас доминира.
Бах је дело написао за чембало са два мануала, па се савремени пијаниста суочава са проблемом поновног стварања промена регистра и текстуре без друге клавијатуре. Динамика, артикулација, вођење гласова, регистар и селективна употреба педала могу понудити убедљива савремена решења.
Педал треба користити пажљиво. Превише резонанце може замутити брзо контрапунктско писање и ослабити ритмички идентитет плесова. Контрола прстима и јасна артикулација треба да остану основа.
И темпо захтева добро просуђивање. Контраст између спорих и брзих делова је фундаменталан, али појединачним ставовима потребна је довољна флексибилност да прихвате орнаментику и реторику без губитка основног пулса.
За наставнике, Француска увертира нуди напредну синтезу плесног ритма, орнаментике, контрапункта, вођења гласова, хармоније, артикулације и формалне структуре. Појединачни ставови могу се проучавати пре целог дела, у зависности од нивоа ученика.
Снажна основа у одабраним прелудијумима и фугама из Добро темперованог клавира, значајним ставовима из Енглеских свита и више ставова из Партита веома је корисна пре покушаја извођења целе композиције.
Француска увертира оправдано се сврстава у веома напредни репертоар. Њена највећа лекција јесте да величанственост произлази из контроле, а не из силе: ритмичка тежина, артикулација, хармонија, орнаментика и пропорција стварају њен церемонијални карактер.
Као део Clavier-Übung, она такође пружа фасцинантно поређење са Италијанским концертом. Заједно, ова два дела показују Бахову способност да усвоји различите европске стилове и претвори их у веома индивидуалну клавирску музику.
14 – Хроматска фантазија и фуга BWV 903 (Chromatische Fantasie und Fuge / Chromatic Fantasia and Fugue)
(Веома напредни ниво / концертни ниво)
Хроматска фантазија и фуга у де-молу, BWV 903, једно је од најдраматичнијих дела клавирског репертоара. Оно комбинује необично слободну и изражајну Хроматску фантазију са строго организованом Фугом. Контраст између импровизаторске слободе и контрапунктског поретка централни је елемент карактера дела.
Тачан датум настанка је неизвестан, а чини се да је Бах дело ревидирао током живота. Његов слободни стил повезује га са традицијом клавирске фантазије, чинећи га прилично различитим од систематичније организованих збирки.
Фантазија истражује хроматску хармонију, арпеђа, брзе лествице, изражајне гестове, паузе и одсеке налик речитативу. Иако може звучати спонтано, није насумична. Њен хармонски ток и реторички гестови стварају пажљиво обликован музички аргумент.
За ученике, хроматски језик пружа важну лекцију о хармонском изразу. Полустепено кретање, дисонанца и одложено разрешење стварају снажну напетост. Разумевање баса и хармонских оријентира може много олакшати слушање и памћење музике.
Слободни одсеци такође захтевају реторичко фразирање. Треба да звуче као музички говор, са гестовима, питањима, паузама и нагласцима. Слобода треба да проистиче из хармоније и музичког геста, а не из произвољних промена темпа.
Брзе лествице и арпеђа захтевају значајну контролу, али их никада не треба третирати само као виртуозне ефекте. Њихова улога обично је да појачају хармонију, повежу гестове или створе драматичан замах.
Фуга ствара потпуно другачији свет. Пијаниста мора прећи од слободе ка дисциплини, пратећи тему кроз узастопне гласове и одржавајући јасноћу у сложеној контрапунктској текстури.
Вођење гласова је неопходно. Тема треба да буде чујна када уђе, али не треба увек да буде пренаглашена јачином звука. Артикулација, тон, временско обликовање и суптилан нагласак могу тему учинити јасном без нарушавања равнотеже међу гласовима.
Унутрашње деонице захтевају посебну пажњу на савременом клавиру. Вежбање појединачних гласова може помоћи ученику да чује како свака линија доприноси целини. Крајњи циљ, међутим, јесте да гласове доживи као један музички разговор.
Ритмичка стабилност је нарочито важна у Фуги. За разлику од слободније Фантазије, њена структура зависи од сигурног пулса. Пијаниста треба да вежба довољно споро да јасно чује сваки улаз, а затим постепено успостави темпо који чува контрапунктску јасноћу.
Употреба педала такође мора бити умерена. Педал може подржати резонанцу у Фантазији, али прекомерно задржавање звука може замутити и хроматске хармоније и независне гласове Фуге. Прстна артикулација треба да остане основа.
Памћењу користи концептуално разумевање музике. У Фантазији, хармонски оријентири и реторички одсеци пружају менталну мапу; у Фуги, тема и њени улази пружају структурне оријентире. То је много сигурније од ослањања само на памћење прстима.
Дело треба учити постепено, тако што се Фантазија дели према њеним хармонским и реторичким гестовима, а Фуга према улазима теме, епизодама и већим структурним одсецима.
За наставнике, контраст између два дела чини композицију изузетном студијом две комплементарне врсте музикалности. Фантазија учи слободи, реторици, хроматском изразу и временском обликовању; Фуга учи дисциплини, имитацији, равнотежи, артикулацији и контрапунктској организацији.
Делу је најбоље приступити након значајног искуства са Двогласним инвенцијама, Синфонијама, одабраним ставовима из Француских и Енглеских свита и више прелудијума и фуга из Добро темперованог клавира. Они пружају основу потребну за његове напредне контрапунктске захтеве.
Такође припрема пијанисту за Голдберг варијације и Уметност фуге, истовремено продубљујући разумевање најсложенијих фуга у Добро темперованом клавиру.
Хроматска фантазија и фуга оправдано се сврстава у веома напредни / концертни ниво репертоара. Њена тежина не лежи само у техници прстију, већ и у музичкој зрелости потребној да се споје изражајна слобода, хармонска напетост и строги контрапункт.
Коначно, BWV 903 показује Бахову способност да споји емоционални интензитет са структурном контролом. За напредног пијанисту, то није само тешка композиција већ школа реторике, хармоније, контрапункта, вођења гласова, ритма и музичке слободе.
15 – Голдберг варијације BWV 988 (Goldberg-Variationen / Goldberg Variations)
(Веома напредни ниво / концертни ниво)
Голдберг варијације, BWV 988, Ј. С. Баха спадају међу врхунска ремек-дела клавирске музике. Објављене 1741. године као четврти и последњи део Clavier-Übung, дело се састоји од Арије, тридесет варијација и повратка на Арију. Бахов оригинални наслов наводи чембало са два мануала, што одражава значајну техничку и музичку концепцију дела.
За ученике клавира, Голдберг варијације представљају један од највиших степена Баховог изучавања. Оне обједињују полифоно слушање, вођење гласова, артикулацију, орнаментику, ритмичку прецизност, клавирску технику, хармонију, структурну анализу, памћење, концентрацију и интерпретацију у монументалном обиму.
Почетна Арија је композиција у 32 такта, налик сарабанди, у Ге-дуру. Тридесет варијација засновано је пре свега на њеном основном басу и хармонској структури, а не само на украшавању мелодије. Тако Бах ствара огромну разноврсност из једне заједничке основе.
Разумевање овог принципа је од суштинског значаја. Варијације постају плесови, канони, виртуозни ставови, изражајне композиције и контрапунктске конструкције, али остају повезане заједничким хармонским оквиром. Повратак Арије на крају довршава велики музички лук.
Свака трећа варијација, почев од Варијације 3 и закључно са Варијацијом 27, јесте канон. Између тих канонских ставова Бах поставља изузетан низ контрастних форми и карактера. Велика секвенца захтева од пијанисте да мисли изван појединачних композиција и размотри улогу сваке варијације у оквиру целог циклуса.
Због тога су контраст и пропорција централни изазови интерпретације. Бриљантна варијација не треба да звучи као спора лирска, а густи контрапунктски став не треба да има исти карактер као лагани плес. Свака варијација мора имати индивидуалност, а ипак доприносити јединству целине.
Канони настављају контрапунктско образовање започето у Двогласним инвенцијама и Синфонијама, али на много вишем нивоу. Пијаниста мора одржати независност два гласа и истовремено њихову имитацију учинити јасном и изражајном.
Вођење гласова један је од највећих изазова кроз цео циклус. Важан материјал може се појавити у унутрашњем гласу или басу, а не у горњој линији. На савременом клавиру више слојева лако се може стопити, па пијаниста мора непрекидно прилагођавати равнотежу, додир и артикулацију.
Технички захтеви изузетно варирају. Неке варијације садрже лествице, арпеђа, поновљене обрасце, скокове, орнаменте или укрштања руку; друге су изазовне пре свега због суптилног вођења гласова и изражајних захтева. Сама техничка прецизност није довољна: сваки образац мора имати ритмички карактер и хармонско усмерење.
Ритмичка контрола једнако је важна. Варијације имају веома различите ритмичке личности, али свака мора задржати сигуран основни пулс. Мала изражајна флексибилност може бити прикладна, али нестабилан темпо може нарушити већу структуру.
Орнаментика је још једно велико подручје изучавања. Трилери, морденти, обртаји, кратке украсне ноте и друге фигуре део су Баховог музичког језика. Ученици треба да разумеју њихов однос према хармонији и фрази, а не да их третирају као изоловане техничке украсе.
Почетна Арија показује зашто спора музика може бити једнако тешка као виртуозно писање. Њена релативна једноставност открива фразирање, тон, равнотежу, временско обликовање и хармонско разумевање. Пијаниста не може да се ослони на технички сјај како би сакрио слабости.
Бахова спецификација чембала са два мануала такође је важна. Неки пасажи користе физичке могућности две клавијатуре, нарочито у укрштањима руку и контрастним текстурама. На савременом клавиру те ефекте треба поново осмислити кроз додир, вођење гласова, динамику и резонанцу.
Педал зато треба користити пажљиво. Продужени звук савременог клавира лако може замутити контрапунктске текстуре. Прстна артикулација и контрола трајања тонова треба да остану главно средство за очување јасноће.
Памћење најбоље подржава више врста разумевања: визуелно, физичко, хармонско, структурно и слушно. Препознавање баса и хармонске основе која се враћа даје пијанисти концептуалну мапу целог циклуса.
Голдберг варијације треба посматрати као дугорочни пројекат. Појединачне варијације могу се изучавати независно пре приступа целом циклусу, а њихово нумерисање не треба тумачити као једноставну прогресију по тежини.
Варијација 30 је Quodlibet, који користи мелодије из немачких популарних песама у духовитом и неочекиваном завршетку. Повратак Арије након тога ствара изузетан осећај заокружености.
За ученике клавира, циклус пружа врхунску лекцију о музичком приповедању великих размера. Понављање, контраст, варирање и повратак могу створити снажан осећај путовања без ослањања на конвенционалну нарацију.
За наставнике, делу је најбоље приступити постепено. Различите варијације могу се бирати за развој одређених способности: брзе пасаже, вођење гласова, контрапункт, орнаментику или лирско фразирање. Ученици увек треба да разумеју како сваки технички проблем служи широј музичкој концепцији.
Голдберг варијације такође нуде дубоку лекцију о техници варијација. Бах показује како заједничка хармонска структура може створити изузетну разноликост ритма, мелодије, текстуре и карактера.
У прогресивном Баховом курикулуму, оне обједињују многе вештине стечене кроз Свеску за Ану Магдалену Бах, Мале прелудијуме, Двогласне инвенције, Синфоније, свите и Добро темперовани клавир. Могу се изучавати уз Партите и Француску увертиру као део највишег нивоа Баховог клавирског репертоара.
Голдберг варијације оправдано се сврставају у веома напредни / концертни ниво репертоара. Појединачне варијације веома се разликују по тежини, али извођење целог циклуса захтева изузетну техничку сигурност, концентрацију, контрапунктску контролу, стилско разумевање и музичку зрелост.
Коначно, BWV 988 учи да изузетна разноликост може настати из изузетног јединства. Бах једну хармонску основу претвара у тридесет контрастних музичких светова, а затим се враћа на почетак. За напредног пијанисту, проучавање овог дела представља школу технике, слушања, структуре и музичког мишљења.
16 – Уметност фуге BWV 1080 (Die Kunst der Fuge / The Art of Fugue)
(Веома напредни ниво / специјалистички репертоар)
Уметност фуге, BWV 1080, Ј. С. Баха један је од највећих споменика контрапунктске музике. Представља врхунац Баховог доживотног истраживања фуге, канона, имитације и музичке трансформације. Уместо да првенствено функционише као збирка конвенционалних клавирских композиција, она је дубоко истраживање онога што се може створити из једне централне музичке теме.
Дело је компоновано и ревидирано током последње деценије Баховог живота и објављено после његове смрти 1751. године. Бах није навео инструмент, а сачувани извори представљају музику углавном у облику партитуре. То је довело до трајних расправа о предвиђеном извођачком медију, иако су савремена извођења на чембалу и клавиру добро утемељена.
Дело истражује главну тему кроз бројне контрапунктске технике. Објављени циклус садржи велики број Contrapuncti и четири канона, док се сачувани рукопис и посмртно издање разликују по организацији и садржају.
За ученике клавира, централни концепт је контрапункт: независне мелодијске линије морају остати појединачно смислене, а истовремено формирати кохерентну целину. Тема коју уведе један глас може бити одговорена у другом, преображена инверзијом, аугментацијом, диминуцијом, стретом или канонском имитацијом и комбинована са другим материјалом.
То захтева изузетно напредан ниво полифоног слушања. Више гласова је истовремено активно, а важна тема може се појавити у унутрашњем гласу, а не у сопрану. Пијаниста зато мора контролисати хијерархију међу гласовима, уз очување њихове независности.
Вођење гласова један је од највећих изазова. Свирање сваке ноте једнаком тежином може учинити да музика звучи као неразликован ток. Различитим гласовима потребни су различити степени истакнутости и различити облици артикулације, док продужени звук савременог клавира лако може довести до њиховог стапања.
Дело је такође изузетан курс контрапунктске трансформације. Инверзија преокреће мелодијски правац, аугментација продужава вредности нота, диминуција их сажима, а стрета поставља уласке теме близу један другом. То нису само теоријски поступци; Бах их претвара у чујне музичке односе.
За наставнике, Уметност фуге пружа идеалну везу између анализе и извођења. Ученици могу означити уласке теме, инверзије, епизоде, каденце и трансформације у партитури, а затим их слушати за клавијатуром. То јача и разумевање и памћење.
Канони нуде концентрисане студије имитације, равнотеже и вођења гласова. Појединачни канони могу бити користан репертоар чак и када ученик још није спреман да проучава цео циклус.
Ритмичка стабилност остаје темељна. Сложен контрапункт захтева сигуран унутрашњи пулс, али музика не треба да звучи механички метрономски. Фразирање, артикулација, хармонска напетост и контрапунктски нагласци морају створити ритмички живот.
Савремени клавир доноси и изазове и могућности. Пошто је инструмент који је дело првобитно било намењено неизвестан, пијаниста није везан за један коначни звук. Уместо тога, јасноћа вођења гласова и верност музичкој структури треба да воде интерпретацију.
Педал генерално треба користити са великом уздржаношћу. Прекомерна резонанца може замаглити управо оне односе који дело чине фасцинантним. Прстна артикулација, равнотежа и контрола трајања тонова морају доћи на прво место.
Памћење се такође не треба ослањати само на прсте. Визуелна, физичка, хармонска, структурна и слушна меморија треба да делују заједно. Учење главне теме у њеним различитим трансформацијама даје пијанисти нарочито користан ментални оквир.
Делу треба приступити као дугорочном студирању. Појединачни Contrapuncti могу се темељно научити без непосредног покушаја да се изведе цео циклус, а композиције не чине једноставну прогресију од лаког ка тешком.
Уметност фуге такође захтева изузетну интелектуалну концентрацију. Пијаниста мора пратити више гласова, разумети њихове трансформације и одржати свест о широј архитектури. То је суштински разликује од дела чији је главни изазов брзина или физичка виртуозност.
Посебно позната карактеристика јесте недовршена завршна фуга, општепозната као Contrapunctus XIV. У Баховом сачуваном рукопису фуга се прекида после увођења теме која исписује B-A-C-H. Карл Филип Емануел Бах додао је белешку да је његов отац умро док је радио на фуги. Тачна хронологија и историја извора сложеније су него што позната прича сугерише, а касније довршетке не треба мешати са Баховом сачуваном музиком.
За ученике, ово пружа прилику да науче да музичка историја понекад садржи нерешена питања. Различита издања могу доносити различите уредничке одлуке у погледу редоследа, инструмента, верзија и довршења. Озбиљан пијаниста треба да разликује Бахову сачувану нотацију од каснијих додатака.
Привидна интелектуална сложеност Уметности фуге постаје све разумљивија када слушалац научи да препозна тему, њене одговоре, инверзије и канонске односе. Сложеност дела није циљ сама по себи: контрапункт ствара кретање, напетост, равнотежу, изненађење и лепоту.
У прогресивном Баховом курикулуму, Уметност фуге припада крају или непосредној близини краја. Она природно следи из Двогласних инвенција, Синфонија, свита и Добро темперованог клавира. Голдберг варијације могу се изучавати паралелно као још једно врхунско истраживање јединства и трансформације.
Ова два дела се значајно разликују: Голдберг варијације стварају огромну разноврсност из заједничке хармонске основе, док се Уметност фуге усредсређује на могућности садржане у једној контрапунктској теми. Заједно показују два изузетна аспекта Бахове композиторске маште.
За ученике клавира, Уметност фуге није само тест напредне технике. Она је тест способности да се слуша, анализира, памти и музички размишља током свирања. За наставнике, она пружа неупоредив ресурс за развијање независних гласова, вођења гласова, артикулације, ритма, структуре и разумевања контрапункта.
Уметност фуге оправдано се сврстава у веома напредни / специјалистички репертоар. Њена права тежина не лежи само у техничкој контроли, већ у одржавању више независних музичких линија и разумевању њихових односа кроз проширени циклус.
Коначно, BWV 1080 показује како изузетно ограничена музичка полазна идеја може произвести изузетну разноврсност. Почевши од једне теме, Бах истражује запањујући распон контрапунктских трансформација и канона. За напредног пијанисту, она представља врхунац изучавања Баха не зато што је једноставно најтежа, већ зато што захтева да техника, слух, интелигенција, структура и музички израз делују заједно на највишем нивоу.
(У писању овог чланка помогли су и учествовали Gemini и ChatGPT. Овај текст је само референтни документ за откривање музике коју још не познајете. Није загарантовано да је садржај овог чланка у потпуности тачан. Молимо вас да информације проверите у поузданим изворима.)